Švedska država blagostanja. Još jedna kritika

Prijenos sa srpske “katalaksije

KAKO JE DRŽAVA BLAGOSTANJA UPROPASTILA ŠVEDSKU
Autor Per Bylund   
Autor raskrinkava mit o švedskoj državi blagostanja kao uzoru. Riječ je, naprotiv, o socijalnom eksperimentu koji je uništio slobodu i temelj svakog morala! 

Nekada su ljudi u Švedskoj govorili da biti Šveđanin znači sam obezbeđivati sebe i svoju porodicu, brinuti se sam o sebi i nikad ne biti nekom na teretu. Za njih, pristojan i moralan život značio je nezavisnost i vredan rad. Tako je bilo pre manje od sto godina.

Moja pokojna baka često je govorila da sa svetom nešto nije u redu. Bila je ponosna što nikad nije tražila pomoć, što je uvek mogla da se osloni na svog supruga i sebe, ponosna što su celog života mogli sami da obezbede sve što je bilo potrebno za svoju porodicu. I kada je napustila ovaj svet sa navršenih 85 godina života, njeno dostojanstvo nije bilo narušeno. Nikada i nikom nije bila na teretu.

Moja baka, rođena 1920. godine, pripadala je poslednjoj ponosnoj generaciji Šveđana, generaciji sa jakim osećanjem moralne obaveze da se bude nezavisan u životu – da čovek mora da bude gospodar svoje sopstvene sudbine. Ljudi njene generacije doživeli su i preživeli jedan ili oba svetska rata (iako Švedska nije bila zahvaćena nijednim), a podigli su ih i vaspitali siromašni Švedski seljaci i industrijski radnici. Bili su svedoci i učesnici Švedskog “privrednog čuda”.

Njihov moral pomogao im je da opstanu u svakakvim uslovima. Onda kada nisu mogli da žive od svojih zarada, radili bi još više i duže. Bili su i arhitekti i graditelji svojih sopstvenih života, iako je to značilo da moraju mnogo da rade i da preživljavaju i naizgled bezizlazne situacije.

Iako ni oni sami nisu imali puno, rado su pružali pomoć onima za koje su mislili da im je potrebna, ali oni sami teško bi prihvatali ponuđenu pomoć. Bili su ponosni na to što su u stanju da brinu o sebi. Visoko su cenili nezavisnost i odsustvo potrebe da traže pomoć. Mislili su da, ako nešto nisu mogli sami sebi da obezbede, nemaju pravo da traže pomoć drugih.

Pa ipak, poverovali su obećanjima tadašnjih političara da će “pomagati slabima”, vrsti ljudi koja u to vreme u stvari nije ni postojala jer tada niko ne bi priznao da nije u stanju da se brine o sebi. Oni su bili dobri i vredni ljudi i verovatno su mislili da će mali doprinos za one koji su bili u mnogo težem položaju biti dobro delo.

Teoretski, to je možda razumljivo pa čak i poželjno. Oni i njihovi roditelji dobrovoljno su bili deo (privatne) zajednice koja je novčano pomagala bolesne i nezaposlene. U teškim vremenima recesije ili brzih društvenih promena ovo je bilo opterećenje, ali prihvatano je dobrovoljno i bilo je u njihovom sopstvenom interesu. Uvećana (državna) verzija iste vrste međusobne pomoći je verovatno zvučala kao dobra ideja, i pored toga što je bila finansirana prinudno – oporezivanjem.

Problem je u tome što je time stvorena država blagostanja, koja će dramatično izmeniti ljudske živote i promeniti moral iz temelja. Država blagostanja možda je mogla da bude uspešan projekat da su ljudi i dalje imali ponos i moral koji ih uči da brinu o sebi i da traže pomoć samo kada im je zaista potrebna. To znači, država blagostanja mogla je da uspe da se ljudi (tj. njihova shvatanja i moral) nisu promenili, jer to je pretpostavka ovakve države. Ali svet se neprekidno menja a država blagostanja zahteva ljude koji su još čvršći i moralniji nego ljudi u društvima bez nje.

Ovo tada nije bilo shvaćeno – a nije ni danas. Ljudi su tada smatrali da je prirodno da budu ponosni na svoj rad i na svoju porodicu. Sa te tačke gledišta, država blagostanja je morala izgledati kao dobra stvar. Sve što je trabalo da urade, rekli su im, bilo je da ostave politiku (i nešto malo moći) političarima. Žao mi je što moram da konstatujem da većina stanovnika Švedske i danas veruje u to. Šveđani uglavnom odobravaju predloge da se političarima da još više vlasti, pa čak odobravaju i predloge za dalje povećavanje poreza.

Pristojan moral je stvar daleke prošlosti. Potpuno je uništen tokom nešto više od dve generacije – kroz javne programe socijalne zaštite i koncept prava na socijalno blagostanje.

Deca države blagostanja

Deca generacije moje bake, među njima i moji roditelji, brzo su naučila i prihvatila novi moral utemeljen na “pravima” na socijalno blagostanje koja je nudio državni sistem socijalne zaštite. Iako je za stariju generaciju bilo neprihvatljivo da zavise od drugih (uključujući i državu i njene programe socijale), oni se ipak nisu usprotivili slanju svoje dece u državne škole da tamo steknu obrazovanje. Siguran sam da nikad nisu pomislili da imaju nekakvo “pravo” na to da njihova deca budu obrazovana. Pre će biti da su prihvatili i bili zahvalni za mogućnost da njihova deca dobiju šansu koju oni nikad nisu imali – kroz “besplatno” obrazovanje.

I tako je generacija mojih roditelja išla u državne škole gde su ih učili o matematici i jezicima, a takođe i o prednostima i moralnosti države blagostanja. Upoznali su rad mašinerije države blagostanja i prihvatili potpuno novo (pogrešno) shvatanje prava, prema kome svi građani imaju pravo na obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, pomoć u slučaju nezaposlenosti i socijalnu zaštitu – prosto zato što su građani.

Biti individua, učili su ih, u stvari znači imati pravo na pomoć u zadovoljavanju individualnih potreba. To znači da svako ima pravo na sve resurse koji su potrebni za obezbeđenje svoje sopstvene i društvene sreće, govorili su im. Na primer, svako treba da koristi svoje pravo da svoju decu smesti u državno obdanište dok je na poslu, što omogućuje da svaka porodica ima dve plate (ali ne i vreme da podiže svoju decu). Mogućnosti za “udoban život”, bar novčano, starijim generacijama sigurno su izgledale fenomenalno.

Novi moral se proširio i postao “prirodno” stanje stvari, bar u glavama ljudi. Ova generacija, rođena tokom dve ili tri decenije nakon II svetskog rata značajno se razlikuje od generacije svojih roditelja i moralno i filozofski. Navikli su na ogroman posleratni ekonomski rast (koji je rezultat nezahvaćenosti Švedske svetskim ratovima) i stalno rastuća prava na socijalno blagostanje čije je uživanje obezbeđivao sve veći Švedski državni aparat. (Da bi održala rast države blagostanja i zadovoljila tražnju za socijalnim programima, Švedska vlada je više puta devalvirala Švedsku krunu tokom 1970ih i 1980ih godina.)

Odrastanje ove generacije i njen ulazak na tržište rada imao je dve posledice: povećan pritisak javnosti da se vodi progresivna politika i opšte-društveni neuspeh u podizanju dece koja bi trebalo da budu nezavisna i da imaju moral potreban da svako od njih bude sam svoj gazda u životu.

Već tada je moralna i filozofska promena u društvu postala očigledna. Dok su početkom 20. veka socijaldemokrati, vodeća politička partija u Švedskoj politici tokom čitavog veka (a i kasnije), zahtevali smanjenje poreza da bi oslobodili radnike nepotrebnog tereta, tada su hitro postali partija koja traži povećanje poreza i širenje države blagostanja i koja se zalaže za “liberalnu” reformu društva. Mase glasača, deca države blagostanja odrasla u logici zavisnosti, podržale su rast poreza koji je ubrzo prešao 50%. Takođe su zahtevali socijalne programe na teret poreskih obveznika čija je cena ubrzo prevazišla i ove povećane poreze.

Političke promene izazvane odrastanjem dece države blagostanja i njihovim ulaskom u politiku bile su ogromne. Prilično komunistički obojeni studentski protesti 1968. godine bili su verovatno maksimum zahteva ove radikalne generacije da za sebe dobije više kroz mehanizam državne preraspodele bogatstva. Nisu prihvatali nikakvu ličnu odgovornost za svoje živote, niti su ikada pomislili da treba da se za sebe sami potrude. “Ja imam svoje potrebe” tvrdili su i iz te tvrdnje neposredno izvodili zaključak da imaju pravo da zadovolje te potrebe – bilo da je su to potrebe za hranom, za stanom ili posedovanjem novog automobila.

Dok su moji roditelji na neki misteriozan način nasledili “stari” moral, većina ljudi njihovih godina, a pogotovo mlađi od njih, dijametralno se razlikuju od generacije njihovih roditelja. Oni su deca države socijalnog blagostanja i potpuno su svesni socijalnih programa na koje imaju “pravo”. Oni ne razmišljaju o tome odakle ove beneficije dolaze, ali su vrlo sumnjičavi prema političarima za koje sumnjaju da bi mogli da ih njima oduzmu. “Promena” je ubrzo postala ružna reč, jer ona označava promenu sistema od koga ljudi parazitski zavise.

Za ovu generaciju, nekada opšteprihvaćeni stav da proizvodnja mora da prethodi potrošnji, zamenjena je verovanjem da postoji nepovredivo i prirodno “ljudsko pravo” na socijalne usluge koje obezbeđuje država. Posredovanjem uticajnih sindikalnih organizacija, zaposleni Šveđani dobijali su povišice svake godine, nezavisno od stvarne produktivnosti i sa vremenom godišnje povećanje plate postalo je uobičajeno. Ljudi koji nisu dobili povišicu smatrali su sebe “kažnjenim” od strane zlog poslodavca i sve češće zahtevali sudsku pomoć u borbi protiv poslodavaca. Razmišljanje je išlo otprilike ovako: čovek ima “pravo” na veću platu sledeće godine, kao što ovogodišnja plata mora biti veća od prošlogodišnje.

Promeni u shvatanju, kao što smo videli, prethodila je promena u vrednostima. Društvena promena dovela je do promena u filozofiji i takođe do pojave novih, destruktivnih teorija. Deca ove generacije, rođena u 1970im, 1980im i 1990im godinama uglavnom su rasla “slobodno” (u skladu sa idealima iz 1968. godine), što u suštini znači detinjstvo “bez pravila” i “bez odgovornosti”. Za ovu generaciju uopšte ne postoje uzroci i posledice u društvenom životu. Šta god da uradiš, nisi odgovoran za posledice – čak ni ako je to odluka da se ima dete. Ova generacija – to su odrasli ljudi u Švedskom društvu danas.

Unuci države blagostanja

I ja pripadam toj, drugoj po redu generaciji odrasloj i formiranoj u državi blagostanja. Značajna razlika između moje generacije i prethodne je da većinu nas uopšte nisu podigli naši roditelji. Podigla nas je državna vlast u državnim obdaništima od najranijeg detinjstva. Potom smo prošli kroz državne osnovne škole, državne srednje škole i državne fakultete. A onda smo se zaposlili u državnim preduzećima i pridružili moćnim sindikatima i prošli kroz njihove obrazovne organizacije. Država je uvek i svuda prisutna i za mnoge je jedini način da opstanu – a njeni socijalni programi jedini način da se stekne nezavisnost.

Razlika u odnosu na starije generacije je očigledna. Generacija moje bake (tj. roditelja mojih roditelja) živela je u moralno i filozofski potpuno drugačijem svetu, a moji roditelji još imaju ostatke tog “starog” osećaja za pravdu i razliku između dobrog i lošeg. Dok je generacija mojih roditelja “donekle pokvarena” (što je dovoljno loše), moja generacija je potpuno upropašćena. Odrasli bez zdravih rezona naših deda i baka, i umesto toga pod patronatom države-dadilje, unuci države blagostanja nemaju pojma o tome kako funkcioniše ekonomija.

Uobičajeno shvatanje pravde među “unucima” je da pojedinci (individue) imaju večito pravo da im društvo obezbedi šta god smatraju za potrebno (ili prijatno). Nedavno je Švedska državna televizija prenosila diskusiju u kojoj su predstavnici generacija dece i unuka države blagostanja diskutovali problem nezaposlenosti i druge probleme sa kojima se suočavaju mladi prilikom odrastanja i ulaska na tržište rada. Zahtev predstavnika generacije “unuka” doslovno je bio da “stari ljudi” (rođeni u kasnim 1940im, 1950im i 1960im godinama) treba da se sklone (to jest, da prestanu da rade) jer njihov rad „krade“ posao mladima!

”Logika blagostanja” kojom se objašnjavaju ovako besmisleni zahtevi ide otprilike ovako. Premisa je da svaki pojedinac ima pravo na ugodan život. Budući da je život ugodan samo onda kada čovek ne mora da brine o materijalnom bogatstvu, neophodno je postojanje programa socijalnog blagostanja za sticanje finansijske “nezavisnosti”. Dalje, finansijska nezavisnost zahteva prestižan, dobro plaćen i ne previše zahtevan posao. Tako se dolazi do zaključka da je dobro radno mesto ljudsko pravo. Stariji ljudi koji imaju posao doslovce zauzimaju nečije mesto i prema tome predstavljaju prepreku – svako od njih krši moje pravo na posao. Prema tome, svako ko ima više od određenog broja godina i istovremeno ima posao krši moja prava i zato je kriminalac.

A svi znamo šta se radi sa kriminalcima: treba ih baciti iza rešetaka. Ovakvu presudu zahteva za sada malobrojna, ali sve brojnija grupa mladih ljudi u Švedskoj – za vlasnike firmi koji ne žele da ih zaposle ili za starije ljude koji zauzimaju pozicije koje oni priželjkuju. Pojavljuje se “potreba” za progresivnijim zakonodavstvom.

Međutim, ovu ideju ne zastupa samo neuka omladina. Na dan 14. maja, nacionalni sindikat izneo je zahtev da država “preraspodeli” radna mesta tako što će ljudima u šezdesetim godinama života ponuditi državne penzije ako se povuku a njihovi poslodavci zaposle mlade, sada nezaposlene ljude umesto njih. Prema kalkulacijama sindikata, ovakva majstorija bi “stvorila” 55,000 novih radnih mesta.

Ovo pokazuje da “oslobađanje” starijih ljudi od njihovih radnih mesta mladima izgleda kao jedini zamisliv način da za sebe obezbede radna mesta. Činjenica je da radnih mesta nema dovoljno i da nezaposlenost raste iako istovremeno raste i potražnja za proizvodima i uslugama – sve ovo se dešava zahvaljujući državnoj regulaciji tržišta. Država blagostanja pravi probleme i sukobe na svim nivoima društva, prisiljavajući ljude da se između sebe bore za deo sve manjeg “kolača” bogatstva. A kao rešenje za ovu situaciju se nudi još više državne regulacije koja dovodi do još sporijeg razvoja ekonomije. To je ono što se događa onda kada i u javnom i u ličnom moralu na mesto vrline i iskustva stavimo potrebe i želje.

Zahtevi da društvo preuzme odgovornost

Deformisani moral i odsustvo razumevanja stvarnog i prirodnog poretka stvari je očigledno i u situacijama koje zahtevaju ličnu odgovornost i poštovanje za svoje sugrađane. Stari ljudi sada su više tretirani kao balast nego kao ljudska bića i bliski rođaci. Pripadnici mlade generacije osećaju da imaju “pravo” da budu oslobođeni brige za svoje roditelje, dede i bake, i zato sada zahtevaju da ih država oslobodi ovog tereta.

Kao posledica toga, većina starih u Švedskoj ili žive sami i depresivni, čekajući kraj života u svojim domovima ili su smešteni u državne staračke domove kako ne bi bili na teretu radno aktivnoj mlađoj generaciji. Neki od njih vide svoje unuke i rođake tek na sat-dva za Božić, kada njihove porodice učine napor da posete svoje “probleme”.

Ipak, stari ljudi nisu jedini koji se nalaze na periferiji društva blagostanja u državi koja brine o zaposlenom stanovništvu. Isto se dešava i najmlađima koje roditelji predaju državi na brigu i staranje, umesto da ih sami podižu i obrazuju.

Moja majka, predavač u srednjoj školi, suočavala se sa zahtevima roditelja da “uradi nešto” u vezi sa njihovom napetom porodičnom situacijom. Oni zahtevaju da “društvo” preuzme odgovornost za podizanje njihove dece jer su oni već uložili “previše godina” u brigu o njima. (“Briga” se obično odnosi na ostavljanje dece u državnom obdaništu u 7 ujutro i uzimanje u 6 uveče.)

Oni bučno zahtevaju “pravo” da budu oslobođeni ovog tereta. Očekuju da probleme sa nevaspitanom i neposlušnom decom izazvane kod kuće treba da rešavaju nastavnici u školskim učionicama i vaspitači u vrtićima. ”Deca treba da se vide, ali ne i da se čuju” i ni na koji način ne smeju da ometaju prava roditelja na uspešnu karijeru, duga letovanja u inostranstvu i uživanje u izlascima i zabavama.

Da bi obezbedila odraslu populaciju koja radi i proizvodi bogatstvo koje se može oporezovati (poreska stopa već za niske zarade sada je oko 65%), Švedska država blagostanja neprestano pokreće napredne programe zaštite od svih mogućih neugodnosti i problema. Sloboda u državi blagostanja je egzistencija bez problema, bez odgovornosti i sa puno pogodnosti koje stvara ta država.

Stanje koje sada možemo da vidimo u Švedskoj je savršeno logična posledica države blagostanja. Kada država isporučuje usluge socijale i time otklanja potrebu da pojedinac bude odgovoran za svoj život, time se stvara nova vrsta pojedinca – nezreo, neodgovoran i nesamostalan. Država blagostanja stvorila je tako stanovništvo koje se sastoji od psihološke i moralne dece – isto kao što roditelji koji nikada ne dozvole da se njihova deca suoče sa problemima, preuzmu odgovornost i sama ih reše, stvaraju nesposobno, razmaženo i beskrajno zahtevno potomstvo.

Analogija sa razmaženom decom pokazuje se tačnom i u svakodnevnom životu ljudi koji rade u javnim službama i susreću se sa zahtevima stanovništva. Saznajem da nije retkost da mladi roditelji prigovaraju nastavnicima zbog “nepotrebnog “ opterećivanja dece domaćim zadacima. Deca imaju pravo na znanje, ali izgleda da im nije potrebno obrazovanje, jer ono zahteva naporno učenje. Očigledno je da oni misle da se uloga nastavnika sastoji u tome da isporuče deci znanje koje mogu da usvoje bez potrebe da misle (a kamoli da uče).

”Ugnjetavanje” je po njima kad čovek nešto mora sam za sebe da uradi. “Obaveza”, čak i kada je posledica zakona prirode, potpuno je nepravedna i predstavlja kršenje prava čoveka na bezbrižan život. Čak i sama priroda, sa svojim zakonima, postaje “teret”.

Ekonomija zavisnosti

Možda ovakav mentalitet objašnjava sve veću popularnost teorija suprotstavljenih realnosti, kao što su skepticizam i postmodernizam, prema kojima ništa ne može biti određeno. Logika je, tvrdi se, samo društvena konstrukcija koja nema nikakvu vezu sa realnim svetom (ako on uopšte postoji). Veličina ovih teorija ogleda se u činjenici da ne mogu biti ni dokazane ni pobijene. Šta god da kažeš, nikada ne moraš da preuzmeš odgovornost za svoju izjavu – niko ne može da utvrdi njenu tačnost, niko ne može da je kritikuje, i nikome nije ni od kakve koristi. Tvoja je i postoji samo za tebe – i istinita je samo za tebe.

Beskorisnost takve teorije trebalo bi da bude očigledna. Takođe bi trebalo da bude očigledno da zastupnici ovakvih teorija određene stvari, kao što je obezbeđenje uslova života, smatraju unapred rešenim – oni nikada ne temelje svoje stvarne živote na sumnji i na “znanju” da se ništa ne može znati, odnosno da ništa nije onako kao što izgleda. U tome je, izgleda, lepota dotičnih teorija.

Oni na neki način premisu Austrijske škole ekonomije o “subjektivnim vrednostima” uzimaju suviše doslovno. U ovim “modernim” teorijama, subjektivnost je (kao princip) osnova realnosti, a ne način na koji se realnost shvata ili tumači. Ovo “shvatanje” direktno je izvedeno iz relativnosti morala i relativnosti logike dece i unuka države blagostanja. Za njih ne postoji potreba da neko nešto prvo proizvede da bi onda neko to mogao da troši – i stoga uopšte nije neophodno da neko podnese teret obezbeđivanja pogodnosti koje su meni potrebne da bih imao “ugodan” život. Konačno, ugodan život je ljudsko pravo. A pravo je jedina čvrsta tačka u zauvek promenljivom i subjektivno zasnovanom svetu.

Iz perspektive objektivnog posmatrača (kakvim sebe smatram) ipak ima smisla u ovom ludilu: učiti ljude da ne treba da brinu o posledicama njihovih dela od njih stvara dobrovoljno zavisne podanike. Država blagostanja stvorila je samožive nakaze od kojih je tvrdila da nas štiti – davanjem privilegija i usluga svima na “ničiji” račun.

Graditelji države blagostanja očigledno nikada nisu uzeli u obzir moguću promenu u moralu i shvatanju – jednostavno su želeli sistem koji garantuje sigurnost svima. Sistem u kome sposobni žele i mogu da rade i izdržavaju sebe, ali u kome i nesposobni mogu da žive dostojanstveno. Ko je mogao da zamisli da će se progresivne reforme sa početka 20. veka, sa ciljem da obezbede prava zaposlenih i napredak za sve, izroditi u svoju moralnu i filozofsku suprotnost?

Trebalo bi da je očigledno da se ništa nije dogodilo kao što je bilo očekivano – razvoj društva ne može se predvideti kao što je bilo predviđeno.

Novi moral je očigledna suprotnost moralu prethodnih generacija. To je moral zasnovan na tvrđenju da se nezavisnost može steći prenošenjem odgovornosti na druge i da se može biti slobodan samo ako svi živimo u ropstvu. Posledica tako deformisanog morala je propast društva: ekonomska, društvena, psihološka i filozofska.

Ali ovo je isto tako i lična tragedija za hiljade Šveđana. Izgleda da čovek ne može da uživa u životu ako za svoje izbore i za svoja dela nije on sam odgovoran i da ne može da bude ponosan i nezavisan ako sam ne upravlja svojim životom. Država blagostanja stvara nesamostalne ljude potpuno nesposobne da pronađu prave vrednosti u životu. Takvi ljudi nisu u stanju da osećaju ponos, poštovanje, nesposobni su za razumevanje i saosećanje. Ova osećanja, kao i sredstva da se živi smisleni život, konfiskovala je država blagostanja.

Možda se ovim može objasniti rašireno korišćenje antidepresanata u mlađoj populaciji, bez kojih su praktično nesposobni da normalno funkcionišu u društvu. I možda to objašnjava zašto je broj samoubistava među mladima koji nikada nisu zaista upoznali svoje roditelje u dramatičnom porastu (dok je ukupan broj samoubistava ostao približno isti). Ljudi nisu u stanju ni da prepoznaju problem niti da nađu rešenje. Kao razmažena deca, oni opet traže “pomoć” od države.

Ovo moja pokojna baka nikada ne bi mogla da razume.

Oglasi

Komentiraj

Filed under ekonomija, politika, Way off Broadway

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s